Forma – opeka – detalj (MARIO BOTTA)

Piše: Mladen Bogićević

Iako opeka nikada nije u potpunosti zaboravljena od strane arhitekata sredine i kraja XX veka, ona je u njihovom opusu uglavnom predstavljala vrstu eksperimenta, možda se može reći i kao oruđe ironije prema savremenom arhitektonskom/konkurentskom okruženju, pre nego standardni element izražaja. Međutim, dela koja je Mario Bota postavio na glavnu pozornicu savremene arhitekture su listom potpisana opekom

Mario Bota (Botta) je rođen 1943. u Mendrisu, Švajcarska. Studirao je arhitekturu u Milanu i Veneciji, a uticaj na njega izvršila je arhitektura Korbizijea, Skarpe i Kana (Le Corbusier, Carlo Scarpa, Louis Kahn). Već 1970. otvara samostalni biro u Luganu.

Ono što već od prvih radova karakteriše Botin stil jesu jednostavne i stroge geometrijske anvelope objekata, ali kao što rekosmo, ne može se reći da spada u tipičnog predstavnika savremene arhitekture. Iako se oblik i dubine otvora mogu posmatrati kao sledeća karakteristika njegovog stila, arhitektonski detalj je zapravo ono što izdvaja Botinu arhitekturu. Natprozornici i nadvratnici, okviri, portali, balustrade, venci i kaskade, na njegovim objektima dovode u potpuni sklad strogoću savremene estetike i urođenu nam potrebu za klasičnim detaljem. Odličan arhitekta nije isključiv, i Bota koristi pun spektar materijala, ali upravo je opeka ta glavna tačka preseka u kojoj se ove suprotnosti sastaju i stvaraju autentični stil.

Zahvaljujući malim dimenzijama opeka pruža velike mogućnosti kombinovanja nijansi, pravaca spojnica, dubina površi, akcenata... Međutim, upravo ovde leži klopka zbog koje se savremeni arhitekti retko odlučuju na njenu širu primenu – velike mogućnosti i koncentracija detalja zahtevaju veliku pažnju, od samog projektovanja, pa preko nadzora tokom ugradnje, sve do završne obrade spojnica i uklanjanja skela. Loš projekat može stvoriti konfuziju u estetici, nevešta ugradnja može učiniti da čitav objekat deluje anahrono, a loše izvedena obrada i najsitnijih detalja, kao i mestimična oštećenja usled nemara, učiniće da objekat deluje aljkavo. Prihvatanje odgovornosti pred svim ovim problemima svedoči o ljubavi prema umetnosti i njenom zanatu, a konačan rezultat – savršeno skladno delo u bilo kojoj razmeri (sve do 1:1) potvrđuje Botino mesto među najoriginalnijim arhitektima današnjice. Obrazovanje mladih arhitekata često ne podrazumeva razradu detalja na ovom nivou, a dinamika posla je takva da samo najbolji i najposvećeniji nalaze snage i želje da pretoče ideje u svršen autorski izraz. Samo razvojem svesti kod projektanata da opeka pruža nezamenljiv senzibilitet objektima svih namena može se očekivati njena šira primena u savremenoj arhitekturi. Delo Maria Bote će svakako činiti veliki podsticaj današnjim generacijama i pokazivati put od cigle kojim dobar zanat sigurno korača ka dobroj umetnosti.