JEDAN ZAOKRET U ARHITEKTURI - ERA POSTMODERNIZMA

U devetnaestom veku, sa nestankom tradicionalnih kultura, nastale su ideje modernizma koje naglasak stavljaju na avangardu. Transformacija društva bila je uzvišena misija progresivnih umetnika – pojedinaca. Protivrečnost takve situacije izbila je na videlo 60-tih, u jeku razvoja potrošačkog društva. Endi Vorhol (Andy Warhol) i drugi umetnici prepoznali su nestanak kritičke i utopijske uloge avangarde kao alternative masovnoj kulturi

priredila Tijana Jovanović-Petrović

Posleratna nepodobnost modernizma, i njegovog glavnog jezika – internacionalnog stila, već šezdesetih godina je ukazivala na sopstvenu istrošenost. Ideje velikana modernizma kakvi su bili Mis (Mies Van de Rohe), Korbizije (Le Corbusier) i Gropijus (Walter Gropius) nisu više nailazile na razumevanje, ne samo stručne javnosti, već i onih kojima je ta arhitektura bila namenjena. Nekoliko građevina zasnovanih na teorijama Korbizijea i CIAM-a, porušeno je dinamitom, doslovce – 1972. godine moderno stambeno naselje Pruit-Ajgo u Sent Luisu, dignuto je u vazduh.

Vreme promena

Početak Postmoderne obeležava povratak dovitljivosti, ornamenta i komunikacije kao i stvaranje nove estetike. U želji da ispravi greške arhitekture Moderne, postmodernizam komunicira sa korisnicima i ostvaruje veze sa gradom i istorijom. Naravno, kao što je to bio slučaj i sa svim prethodnim pravcima u istoriji, postmodernizam je nastao kao kritika i negacija modernizma, iz kog je i evoluirao. U potrazi za opštim principima pomoću kojih bi se mogao okarakterisati postmodernizam, neki kritičari su išli dotle da postoje i ocene da bi taj princip mogao biti: svesno razaranje stila i uništavanje arhitektonskih oblika.

Sa druge strane, oni umereniji su arhitekturu postmodernizma opisivali i kao neo-eklekticizam. Njegova najčešća strategija u kompoziciji je pastiš – citiranje fragmentisanih istorijskih elemenata. To citiranje je obično u sprezi sa podrugljivim podražavanjem istorijskog detalja. Zgrada AT&T, koju je 1978. godine projektovao Filip Džonson (Philippe Johnson), može poslužiti kao primer te podrugljive igre. Postmodernistički projekti naizgled kao da nemaju ništa zajedničko, međutim, u svoj slobodi postkompozicije arhitektonskih elemenata neka pravila, zapravo načini, mogu nazreti. Oni mogu biti bizarni, humoristički, šokantni, ali jedno im je zajedničko – uvek su jedinstveni.

Novo čitanje arhitektonskih elemenata

Novinu predstavlja povratak zaboravljenih arhitektonskih elemenata – stubova, primena klasičnih grčkih i rimskih uzora (ali ne u vidu doslovnog ponavljanja kao u neoklasicizmu), oživljavanje neo-vernakularnog (Neo-Vernacular) pokreta u Engleskoj koji je doveo do ponovnog prihvatanja starih tehnologija, pre svega upotrebe opeke, ali i bronze i nerđajućeg čelika, što su reminiscencije na Ar-nuvo i Ar-deko (Art Nouveaux & Art Deco) period.

Jedna od svakako najjačih motivacija postmodernizma je izgradnja po ukusu zajednice. Arhitekta Čarls Mur (Charles Moore) koji je u svom radu negovao scenografičnost simulirajući klasične oblike čime je redukovao konstrukciju na puku parodiju, na primer, veliki deo svog simbolizma izveo je kroz saradnju sa italijanskom zajednicom prilikom rada na projektu za Italijanski trg (Piazza d’Italia) u Nju Orleansu (New Orleans). Mali trg je ironično podsećanje na Hadrijanovu vilu u Tivoliju, kao i korišćenje čeličnih spojnica na kvazi klasičnim stubovima. Paradoksalan je i način na koji se Mur poziva na antičke uzore u sred Nju Orleansa.

Još jedan vid eklekticizma je upotreba trompe l’oeil (varka oka). Ova umetnička tehnika potiče iz slikarstva starog Rima, a posebno se na njoj insistiralo u italijanskom baroku, kada se pomoću ekstremno realistične predstave stvarala optička iluzija da određeni objekti zaista i postoje. Upotrebu ove tehnike možemo videti na primeru nosača sa obe strane Majkl Grejvsove (Michael Graves) Administrativne zgrade u Portlandu koji daju iluziju realnih nosača.

Dvostruki kod postmodernizma

Ovaj pokret se prvo javio u Americi šezdesetih godina, a zatim se proširio na Evropu i ostatak sveta. Postmodernizam je raznovrstan, nestabilan koncept koji je dao posebne estetske pristupe u literarnoj kritici, umetnosti, filmu, teatru i arhitekturi, ali i u oblastima kakve su moda, pa i način ratovanja. Širenje postmoderne arhitekture potpomognuto je nizom značajnih izložbi i pojavom novih časopisa koji su pratili njen razvoj.

Takođe, dolazi i do naučnog interesovanja za razvoj istorije i teorije arhitekture, koja se od 70-tih polako odvaja od istorije umetnosti i razvija paralelno sa njom. Naravno da najveće zasluge za to pripadaju arhitektonskim spomenicima Moderne. Shvativši do koje mere je arhitektura postala popularna, galerija Leo Kasteli (Leo Castelly) iz Njujorka (New York) pozvala je 1980. godine vodeće arhitekte sveta da ponude projekte za privatne kuć – osam projekata, okupljenih pod nazivom Kuće na prodaju, koji su bili izloženi kao umetniča dela.

Pioniri postmodernizma

Postmodernizam je otvorio put istraživanju arhitekture čiji su koreni, ali i manifesti, bili u američkoj kulturi. Dobitnik Prikerove nagrade (Pricker award) 1991. godine, Robert Venuri je poznat kao otac postmoderne arhitekture i urbanističkog projektovanja u Americi i Zapadnoj Evropi. Simbol projekta postmodernizma je projekat koji je Venturi 1961. godine uradio za svoju majku Vanu Venturi (Vanna Venturi) u Filadelfiji.

Najneobičnija karakteristika ove građevine je primena klasične dekoracije na fasadi. Pročelje je reminiscencija fasade Paladijeve (Palladio) vile Maser. Luk i nadvratnik zajedno još više naglašavaju veličinu centralnog otvora. S druge strane, pojavljuju se i neklasični elementi kakvi su industrijski prozorski okviri i trakasti prozori kuhinje.

Tipičan primer postmodernističkog oblakodera je Zgrada javne službe u Portlandu iz 1983. godine arhitekte Majkla Grejvsa. Zgrada predstavlja mešavinu različitih stilova. Donja kolonada je upadljivo egipatska, ali sa italijanskim uticajima i evocira klasicizam tridesetih godina. Još jedna kvaziklasična odlika je podela na stilobat, stub i pediment. Na fasadi je prisutno i tehnološko staklo koje delimično oživljava poetiku Moderne. Pilastri koji označavaju vertikale liftova i trapezoidni kamen crne boje iznad njihovog završetka su u tradiciji Ar-dekoa.
Davne 1979. godine, na Aveniji Medison, Filip Džonson podigao je prvi postmoderni oblakoder – zgradu centra američke telefonske i telegrafske kompanije AT&T. Danas zgrada pripada korporaciji Sony i poznata je pod tim imenom. Ovaj projekat predstavlja reakciju protiv Misovog modernizma. Ima modernističko telo koje stoji na klasičnom telu i neobičan ornament na vrhu. Vidljivo je pozivanje na njujorške oblakodere kao što su Empajer Stejt (Empire State) i zgrada Krajsler (Crysler Building) koje su nastale pre Misove ere. Vrlo je zanimljiv eklektičan spoj dekoracije na fasadi – okulusi sa Duomo u Firenci, arkade sa San Andrea u Mantovi i neobičan ornament na vrhu koji podseća na stil nameštaja Čipendejl (Chippendale).

Diznilend je najpoznatiji tematski zabavni park na svetu, otvoren davne 1955. godine u Anahajmu (Anaheim) u Kaliforniji. Danas postoji u skoro svim većim gradovima na svetu. Predstavlja drastičan primer pozajmljivanja popularnih motiva iz istorije i bajki. Neki od čuvenih arhitekata koji su radili na stvaranju ove najeklektičnije tvorevine su velikani postmodernističkog arhitektonskog stila – Filip Džonson, Piter Dominik (Peter Dominick), Cezar Peli (Caesar Pelli).

Ključni momenat širenja postmodernističkih ideja u Evropi bila je izložba Prisustvo prošlosti na Venecijanskom bijenalu 1980. godine. Tada se izdvojilo nekoliko arhitekata koji će biti nosioci arhitekture u Evropi u poslednjim dekadama dvadesetog veka. To su bili – Džejms Stiling (James Stirling), Teri Farel (Tery Farell), Džon Utram (Džon Utram) i Hans Holajn (Hans Hollein).

Gradski muzej Abtajberg (Abteiberg) u Menhengladbahu (Möchengladbah), 1972. projektovao je austrijski arhitekta Hans Holajn. Niz građevina se ugnezdio na padini brda, uz selo, poput modernog Akropolja. Muzej je pored crkve u romanskom stilu, a kapije, hramovi i oznake mogu se samo nazreti u apstraktnoj visoko-tehnološkoj obradi.

Konačno, ostaje nam samo da se složimo sa rečima čuvenog arhitekte Filipa Džonsona koji je u svojoj knjizi, Procesioni elementi u arhitekturi, izjavio: Danas u arhitekturi ne postoje pravila, već samo neograničena mogućnost istraživanja i beskonačna prošlost velikih arhitektura istorije.