Zelena gradnja

Build magazin je za samo godinu dana od izlaska prvog broja postao najzastupljeniji časopis građevinske industrije u Srbiji.

U skladu sa ovakvom ulogom u građevinskom sektoru Build ima zadatak da aktivno prati svetska kretanja Industrije i predstavlja ih domaćoj stručnoj i široj javnosti. 

Iz tog razloga, zajedno sa vama, upravo započinjemo priču nazvanu Green Build

piše: Mladen Bogićević

Build magazin je od prvog broja veliku pažnju posvećivao temama koje su na direktan ili indirektan način povezane sa oblastima graditeljstva objedinjenim pod pojmom zelene gradnje. Pored tekstova iz oblasti energetske efikasnosti, skretali smo pažnju domaće stručne javnosti (projektanata, izvođača radova, investitora...) i na druga aktuelna svetska kretanja u oblasti građenja koja će svakako obeležiti ovu granu industrije u narednim decenijama. Predstavljali smo vam i transmaterijale, sisteme gradnje, nove koncepte u projektovanju i nove standarde koji su nastali kao deo napora za očuvanjem prirodnih resursa i čovekove okoline, kao i najreprezentativnije projekte koji se temelje na ovim inovacijama i principima.

Međutim, pojam zelene gradnje ne može se posmatrati samo kao skup nezavisnih gotovih proizvoda i inovativnih pojedinačnih rešenja ma koliko dobra ona bila. Građevinarstvo doživljava veliku unutraš­nju promenu. Svi tradicionalni učesnici u jednom projektu (projektanti, investitori, izvođači...) moraju uzeti u obzir koliko energije će trošiti jedan objekat. Na ovo ih ne tera samo rast cene energije već i direktni zakonski akti koji postaju sve strožiji, naročito u nekim državama SAD-a i Zapadne Evrope.

Novi zakoni ne štede ni industrijske grane koje direktno pune budžete ogromnim prilivima novca putem spoljnotrgovinske razmene, a po nekim računicama evropskih instituta zgrade u Evropi troše čak 40% energije koju čitav kontinent proizvede na godišnjem nivou! Na tim relacijama u proizvodnji se ne mogu postići značajne uštede, ali tehnologijama i materijalima koji su danas dostupni na tržištu potrošnja u zgradarstvu bi mogla biti prepolovljena u narednih nekoliko decenija – uzimajući u obzir predviđeni porast potražnje.

Možda se može reći da je Srbija van cele te priče globalnog zagrevanja i velikih brojeva, ali svakako da nam je, kao i svakoj drugoj zemlji, energija neophodna. Ova činjenica ostaje i onda kada se nasmejemo usputnim stvarima kao što su zdravija životna sredina ili odgovoran odnos prema budućim generacijama.

Trenutno stanje je ovakvo (bez ozbiljnih znakova napretka u skorije vreme):

• izrazito neracionalna potrošnja resursa

• zastarele tehnologije, energetski sistemi i sistemi transporta...

• minimalno ili nikakvo korišćenje obnovljivih izvora energije

• reciklaža je tek u zametku i samo za one sirovine koje donose najviše profite

• apsolutno ignorisanje održivog razvoja, tj. prava budućih generacija (ili već sledeće) na okruženje u kom se može živeti – nivo nemara prema okolini je prešao svaku granicu bezobrazluka i ozbiljno zalazi u domen, moram reći, proste gluposti (mada uvek možemo reći da su zemlja, vazduh i voda koje trujemo sagorevanjima, nekontrolisanim bacanjem otpada svih vrsta, hiljadama divljih deponija, itd. zapravo zatrovani osiromašenim uranijumom iz 1999.)

Zaboravimo bajke da je Srbija jedno od retkih mesta u Evropi gde se može gajiti zdrava jabuka ili malina, da nam je zemlja toliko bogata da ne moramo ništa raditi i sve će se obnoviti i rasti samo od sebe, da nam je priroda netaknuta i sl. Na koju god stranu da pođete, kojim god magistralnim, regionalnim ili lokalnim putem po Srbiji, svuda ćete videti deponije kao obavezni deo pejzaža. Svaka reka je puna automobilskih guma, veš mašina i crkotina (geo-mreže i pogoni za reciklažu još uvek su samo strani pojmovi čije značenje u ovoj zemlji nije baš sasvim jasno). Za to vreme količina šuta pored puteva i ulica može da se meri sa ugrađenim materijalom u onih par desetina hiljada stanova koje uspemo da izgradimo za gladno tržište.

Ali... kako ih gradimo i previše ih gradimo! Svaka izgrađena stambena jedinica (na način na koji se to radi kod nas) već u prvoj godini korišćenja podrazumeva visoku potrošnju elektične energije za grejanje i hlađenje loše izolovanih prostora. Prosto je neverovatno da neizgrađen objekat podrazumeva desetinu klima uređaja koji će već u prvim mesecima eksploatacije biti postavljeni na njegovu fasadu!

U želji da građevinarstvo Srbije što pre krene putem kojim mora ići, u ovom broju pokrećemo Green Build, kao mesto za otvaranje teme koja će obeležiti naredne decenije u građevinarstvu. Zato na samom početku želimo da se osvrnemo na sam pojam zelene gradnje...

Zeleno je... zeleno je...

Pojam zeleno ušao je u najširu upotrebu još 90-ih godina prošlog veka i može se reći da svojim značenjem objedinjuje sve napore za očuvanjem prirodnih resursa, zdravije životne sredine i same planete. Osnovni cilj je u što većem broju pojedinaca probuditi svest o značaju ovih principa, a paralelno sa tim pridobiti i podršku institucija, kroz izglasavanje i primenu zakona koji prate ovu ideju. Dve važne oblasti zelenog pokreta koje građevinsku branšu najviše zanimaju jesu energetika (obnovljivi izvori energije, održivi razvoj, energetska efikasnost...) i samo građenje (materijali, sistemi, tehnologije, itd.). Dovoljno je reći da u Evropi, samo zgrade potroše preko 40% proizvedene energije!

Energetska efikasnost, pametne zgrade i zelena gradnja se u poslednje vreme sve češće pominju i kod nas, međutim, kao što to obično biva, novi pojam je pretekao uspostavljanje zakonskih, tržišnih, pa i jezičkih i pravopisnih principa i normi. Na primer, proizvod ili materijal ne mora sam po sebi biti ekološki (iako se ovaj izraz najčešće koristi) da bi nosio oznaku zelenog, već je može dobiti prema ulozi koju ima u energetskoj efikasnosti nekog objekta i sl, tj. ekološki ne mora istovremeno da znači i zelen. Prozor npr. možda nije načinjen od materijala ili uz pomoć tehnologija koji se bezrezervno mogu nazvati ekološkim, ali ukoliko ima sposobnost maksimalne akumulacije slabe toplote zimskog sunca ili zaustavljanja vrelih letnjih sunčevih zraka uštedeće velike količine energije neophodne za hlađenje i zagrevanje prostora.

Dakle, zeleno građenje nije slepo praćenje preporuka i karakteristika pojedinih materijala i proizvoda, već pažljivo proračunavanje kako će oni, i u kojoj meri, uticati na sveukupne karakteristike čitavog objekta. Zelenost nekog proizvoda, pa i čitavog projekta, određuje se na osnovu velikog broja parametara od kojih svaki ponaosob može da bude presudan u oceni, koja opet ne mora biti konačna, tj. može važiti samo dotle dok tehnologija ne stvori uslove za još zeleniju proizvodnju, sirovinu, transport…

Momenat kada neki proizvod postaje zelen, pored osnovnih pitanja (šta jedan proizvod čini zelenim, kako pronaći zelene materijale, itd.) nosi sa sobom i jedno od najkomplikovanijih: kako proceniti relativnu zelenu vrednost nekog proizvoda ili međusobno različitih proizvoda za određeni projekat?

Zatim sledi i pitanje ko određuje šta je zeleno a šta ne, ko izdaje sertifikate za proizvode, materijale i tehnologije u građevinarstvu? Elem, iako donekle postoje okviri koji dolaze iz sfere delovanja vlade (osnovni zakoni, preporuke udruženja i sl.) kojima je definisana zelena gradnja (makar i pod nekim drugim imenom), svakako da se ovim pitanjem najviše bavi nevladin sektor. Razlozi su sasvim opravdani: pitanje zelenosti proizvoda je na pola puta između zakona i propisa, sa jedne, i dobre volje za bolju planetu sa druge strane, tj. mesto za rasprave, i slobodnu i nezavisnu procenu – zona neprofitabilnog sektora i nezavisnih autoriteta.

Socijalni mir, ekonomska moć stanovništva, sopstvena privreda, lobiranje multinacionalnih kompanija i sl, razlozi su zbog kojih najveći broj država sveta jednostavno ne može da otpiše kao nepoželjnu čitavu paletu proizvoda na tržištu, čak i onda kada su oni blizu direktne suprotstavljenosti principima zelene gradnje. Luksuz strogih propisa koji ostavljaju malo mesta za veće profite imaju samo one zemlje kojima je luksuz grana privrede. Ako bismo Srbiju uslovno ocenili kao tržište na pola puta između dve krajnosti, onda bi ona spadala u onu grupu država u kojima zaista najznačajnije mesto u zelenoj gradnji ima svest investitora, projektanta, građana... ili bi trebalo da ima, ma koliko to naivno zvučalo.

Na globalnom nivou ta naivnost je u modi… Ozbiljnoj modi. Sertifikati koje izdaju zelene organizacije možda nisu u rangu zakona, ali su stoga i kriterijumi strožiji, a preporuka neke od green organizacija zaista može da poremeti poslovne planove onim proizvođačima koji su pokušali da predstave svoj proizvod kao ekološki prihvatljiv tek povinovanjem osnovnim propisima (često nedovoljno brzo ažuriranim). Iako do otvorenog, medijski praćenog bojkota, retko dolazi, borba zelenog pokreta za pooštravanje propisa i jaču kontrolu svih subjekata privrede koja se odvija pred zakonodavnim institucijama, i borba za svakog novog iskrenog ekološki samosvesnog pojedinca, imala je, i ima, sve većeg uspeha. Čak i kada skeptici podsećaju da ozbiljnim globalnim igračima u poslovima sa naftom (iliti ratom, kako volite), ne može niko ništa, svi drugi više nisu nedodirljivi, štaviše (Evropska unija npr. iz godine u godinu pooštrava zahteve prema automobilskoj industriji u vezi sa emitovanjem štetnih gasova, i to radi takvim tempom da se novi standard motora Euro n na tržištu pojavljuje frekventnije i od novih verzija golfa!).

Najpoznatiji primer u građevinarstvu, koji među stanovništvom ima epitet maltene mitskog, jeste skoro stogodišnja polemika u vezi sa azbestom. Najšira primena u brodogradnji, proizvodnji cevi, panela i izolacionih materijala, sve do 90-ih nije jenjavala bez obzira što je prva dijagnoza oboljenja pluća dovedena u direktnu vezu sa ovim materijalom još 1906. godine!

Danas možete pričati o svim prednostima azbesta kao sirovine, o niskoj ceni i dobrim karakteristikama proizvoda, vatrootpornosti, dugotrajnosti, o primeni najsavremnijih tehnologija, ali... kada stanovnik Evrope ili Severne Amerike čuje tu reč, ona u njemu budi jedino asocijaciju na mišomor. Njega ne zanima, i ne želi da veruje, da voda do njegovog stana i dalje prolazi kroz azbestne cevi, ali pravi uticaj kampanje sa kraja prošlog veka videćete onda kada pokušate da mu ponudite azbestni proizvod koji bi sam uneo u svoju kuću. Zeleni pokret je pridobio javnost i dobio bitku.

Značaj kritične mase iza bilo kog zahteva vlastima ima ogromnu važnost, međutim, koji je konačni plan pokreta? Postoji li ideja ka kojoj se ide ili se čitava priča svodi na parkovske golišave proteste za srednje strane dnevnih novina i TV rubrike bez reči, povlačenje za rukave i zujanje oko glave upravnih odbora kompanija? Postoji… San pokreta za zeleno građenje, još od samih početaka, jeste formiranje jedinstvene baze podataka u kojoj bi bio detaljno predstavljen uticaj različitih materijala na životnu sredinu i planetu uopšte, i na osnovu koje bi projektanti mogli da se odluče za one materijale koji će doprineti da njihovi projekti imaju odgovoran odnos prema bližem i daljem okruženju.

GreenSpec^® lista

Ovaj cilj jeste veoma daleko, jer se u praksi veoma često dešava da moramo meriti odnos procesa proizvodnje jednog proizvoda i njegov uticaj na prirodu, sa uticajem drugog gotovog proizvoda na vazduh u zatvorenom prostoru, i sa vrstom korišćene sirovine za dobijanje trećeg... Iako u dogledno vreme neće postojati lista koja će neke proizvode automatski diskvalifikovati ili podrazumevati kao zelene, još januara 2000. godine Environmental Building News (vodeći glasnik za ekološki odgovoran dizajn i projektovanje) načinio je prvi korak. Na linku http://www.buildinggreen.com/menus/ možete pogledati GreenSpec^® listu podeljenu u 24 grupe proizvoda za građenje, u kojima je raspoređeno preko 2.000 proizvoda. Ono što uređivači liste ističu jeste da se za dospevanje na nju ne naplaćuje nikakva naknada. Potrebno je samo prijaviti svoj proizvod, a da li će on biti uvršten na listu zavisi samo od procene nezavisnih stručnjaka.

Autori ovog poduhvata koji traje već osam godina naročito su posvetili pažnju proizvođačima – u pet grupa smernica i kriterijuma dato je uputstvo koje ponekad na posredan ali veoma jasan način objašnjava pojam zelenog građenja i principe kojima se vodi, a sve u cilju praktičnog saveta na koji način bi mogli svoj proizvod da učine zelenijim, ili na koji način treba da razmišljaju ukoliko žele tržištu da ponude nov proizvod.

Prva grupa – reupotreba i reciklaža:

• osposobljavanje starog proizvoda za ponovnu upotrebu (što je uvek bolje od proizvodnje novog, čak i kada je načinjen od recikliranih materijala)

• proizvodi načinjeni od recikliranih materijala (iako još uvek ne postoje standardi u kolikom tačno procentu) proizvodi koji mogu biti reciklirani nakon isteka roka upotrebe (takođe bez datog procenta)

• proizvodi načinjeni od poljoprivrednog biljnog otpada

Druga grupa – proizvodi koji čuvaju prirodne resurse:

• materijali i sistemi gradnje koji umanjuju količinu utošenog materijala (npr. šipovi umesto temelja, skeletna gradnja naspram klasične…)

• materijali veoma dugog veka trajanja kojima nije potrebno neprekidno održavanje

• proizvodi načinjeni jednim delom, ili u potpunosti, od drveta koje nije tretirano supstancama opasnim po zdravlje ljudi, kao i od drveta koje potiče iz negovanih i nadziranih šuma (FSC sertifikat u SAD)

• proizvodi načinjeni od sirovina koje spadaju u brzo obnovljive – npr. bambus kod koga je postizanje pune zrelosti kraće od 10 godina.

Treću grupu čine proizvodi bez toksičnih i drugih štetnih posrednih i neposrednih uticaja na ljude i okolinu, gde se pod emisijom štetnih gasova računa i ona količina nastala u procesu proizvodnje energije u elektranama potrebne za dobijanje proizvoda:

• proizvodi koji se koriste u potpuno, ili skoro potpuno, prirodnom obliku (npr. trska)

• alternativni proizvodi zagađivačima ozona i alternativne za proizvode koji sadrže toksične supstance a koji još uvek nemaju adekvatnu zamenu u gradnji

• proizvodi koji ne zahtevaju veliku potrošnju energije u procesu proizvodnje i transporta, neškodljivi po prirodne vodotokove, ozonski omotač…

• proizvodi koji ne prave previše otpada i prašine u toku eksploatacije i uklanjanja

Četvrtu grupu čini mnoštvo proizvoda koji na bilo koji način štede energiju ili vodu:

• proizvodi sa dobrim termoizolacijskim osobinama koji smanjuju utrošak energije potrebne za hlađenje ili grejanje prostora

• proizvodi koji koriste obnovljivu energiju, smanjuju nekoristan utrošak vode i struje u objektu

• alati i mašine čijim korišćenjem se smanjuje količina vode i energije inače potrebna da bi se neki posao obavio

U petu grupu spadaju proizvodi koji doprinose bezbednom i zdravom radnom i životnom okruženju:

• proizvodi koji isparenjima ili prašinom ne kontaminiraju prostor u meri koja je štetna za ljude i okolinu

• proizvodi koji sprečavaju prodor, nastanak, širenje ili u potpunosti uklanjaju štetne uticaje bilo koje vrste iz jednog objekta

• proizvodi koji umanjuju ili u potpunosti sprečavaju uticaj buke

• proizvodi koji obezbeđuju dobru osvetljenost prostora (čime se takođe smanjuje utrošak energije).

Iz datih parametara vidi se da nepostojanje konačne tabele ni na koji način ne umanjuje sigurnost kupca u sertifikat koji je dodeljen nekom građevinskom proizvodu. Tehnologija i upravljanje poslovanjem napreduje, ali, zahvaljujući zelenom pokretu oni više nisu isključivo u službi velikog profita, već pokušavaju da idu u istom pravcu, makar u onoj meri koja bi izbegla direktnu konfrontaciju.

Borci za zelenu gradnju nisu sanjari. Oni znaju da novac, faktor broj 1. u građevinarstvu, zadržava tu poziciju uvek i bez obzira na sve. Niko već ne sumnja da energetski efikasna pametna zgrada otplaćuje sva komparativno viša ulaganja u vrlo kratkom periodu, međutim, oni uporno dokazuju da i bez najsavremenijih tehnologija, materijala, sistema i sl, već samo uz malo pažnje projektanta za okolinu, jedna dobra građevina može postati zaista sjajan primer odgovornog odnosa, prvenstveno prema onima koji će biti njeni neposredni korisnici, a zatim i okruženju i generacijama koje dolaze.